Рад Олге Јеврић заузима посебно место у пантеону еуропске послератне скулптуре. Рођена у Београду 1922. године Олга је развила јединствени визуални језик у време када је, због идеолошких ограничења социјалистичког реализма, било мало простора за лично изражавање. Раскол Југославије са Совјетским Савезом 1948. године означио је почетак нове ере за земљу. Окрет према Западу довео је, између осталог, до изложбе Хенри Мура, која је 1955. године гостовала у Београду, Загребу и Љубљани. Следеће године изложба Модерна уметност у Сједињеним Државама: Избор из збирке МОМА - Њујорк обишла је земљу; 1958-9. године одржана је значајна архитектонска изложба Изграђено у САД: Послератна архитектура обилази Југославију.

Најстарији апстрактни радови Олге Јеврић који датирају с почетка педесетих година, састоје се од низа предлога за меморијалне споменике, од којих ниједан никада није реализован на монументални начин како је она замислила. Начелно је то било због тога што су скулптуре, или како је волела да их назива  “просторне композиције”, припадале домену “високог модернизма”. Апстракције не-асоцијативног типа биле су прва таква дела у историји српске скулптуре. Олга их је дефинисала као одлазак “из научених схема”, али и као прилику да “буде верна према себи и да слободу”. Њени рани радови у основи су повезани са средњовековним балканским стећцима, монолитним средњовековним надгробним споменицима расутим по Босни, Србији, Хрватској и Црној Гори, што је Олгу навело да не може направити скулптуре било где другде него у својој домовини. Оне су, објашњава она, поткрепљене "ратом, несигурношћу, покољем невиних људи, друштвеним преокретима и ремећењем свих друштвених норми".
Огла тврди да њене скулптуре произлазе из "система конструисања заснованог на дијалектичким структурним начелима". Оне представљају скок од скулптуре тела до просторне апстрактне скулптуре. Кроз тај покрет успевају да уједине супротности, спајајући изражајни, бунтовни егзистенцијалистички став са изразито конструктивистичким тенденцијама. Иако је радила у бронзи, њен прави материјал био је бетон помешан са гвозденим прахом, који би оксидирао чиме би се добила боја. Било је то раздобље када су традиционални материјали вајара замењени индустријским. Било је то и време када је Олгин преферирани избор бетона и челика постао свеприсутан у Југославији, најмодернијим насељима, попут Новог Београда. Ако су обликовали нову Југославију, онда су ти материјали подстицали и нове начине израде скулптуре. Од тада ће се „вајарство“ означавати као „изградња“, што је израз који је Олга често користила, примењујући разне технике. У својим раним радовима Олгина иницијална идеја би нашла свој облик у глини, пре него што би била прекривена топљеним металом, најчешће гвожђем. Касније би мешала цемент са гвозденим прахом, спој који је назвала "фероксид". Веће радове произвела би у деловима, конструишући оквир од дрвених летвица прекривен жичаном мрежом и преливен “фероксидном” смесом, учвршћен гвозденим шипкама.
Олга Јеврић (1922 -2014.) дипломирала је на Музичкој академији у Београду 1946. године где је студирала клавир. 1948. године дипломирала је на Академији уметности у Београду. Студирала је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Била је чланица Српске академије наука и уметности; контрибутор Енциклопедије ликовних уметности Југославије и оснивач Речника визуалне културе. Њен рад укључен је у Југославенски павиљон на Венецијанском бијеналу 1958. године. Наредне године излагала је у Галерији Нотицие у Торину, а 1961. у Drian Galleries у Лондону. Њена дела укључена су у изложбу „Савремена југославенска скулптура“ у Галерији Тејт, а 1970. у „Савремену југославенску скулптуру“ у галерији Хејвард. У 2014. години десет њених малих радова, „Предлози за споменике“, приказано је на Институту Хенри Мур у Лидсу.
Паралелно са изложбом у Handel Street Projects, у Галерији Пир бит ће спроведен опсежни преглед рада Олге Јеврић, први такве врсте у Британији.
Handel Street Projects захваљује породици Олге Јеврић, Милеси Радивојевић и Марку Ђукићу, колегама у Београду, академику Душану Оташевићу, Српској академији наука и уметности, кустосу Жаклини Марковић, директора задужбине Филипу Брусићу Ренауду и њиховом кустосу Дејану Вучетићу, кустосу музеја сувремене уметности Зорану Ерићу и њиховом саветнику др. Рајку Бошковићу, амбасадору Србије у Лондону Александри Јоксимовић и Министарству културе Републике Србије за помоћ, подршку и савете.